Održavanje i habanje

Održavanje i habanje odlučuju o ceni tone

Nabavna cena drobilice mali je deo onoga što će postrojenje potrošiti tokom radnog veka. Tri stavke određuju stvarnu cenu po toni: energija, habajući delovi i zastoj. Dve od te tri leže neposredno na stolu inženjera održavanja. Ko habajući deo menja prerano, baca novac; ko zamenu predugo vuče, rizikuje ram, rotor ili kućište. Izlaz nije u boljoj proceni nego u merenju. Ova rubrika pokazuje na kojim brojevima počivaju odluke održavanja, od podmazivanja i temperature ležaja do izbora legure i politike rezervnih delova.

Logika u osnovi je jednostavna. Svaki habajući deo ima merljivu brzinu trošenja, svaki ležaj stabilan temperaturni potpis, a svaka pogonska grupa dopušteni pojas vibracija. Onog dana kada se ta tri potpisa počnu upisivati, neplanirani zastoj počinje da se pretvara u planirani.

Plan podmazivanja i izbor masti

Većina otkaza ležaja na drobilicama i sitima ne nastaje zbog odsustva masti nego zbog pogrešne prakse podmazivanja. Ona se javlja u tri oblika: previše masti, previše malo masti i nekompatibilna mast. Previše masti ispuni slobodan prostor ležaja, pa sama masa masti postane izvor trenja i kućište se greje. Previše malo prekida uljni film i dopušta kontakt metala na metal. Nekompatibilne masti se razmekšaju kada se pomešaju dva različita zgušnjivača, a potom isteknu iz kućišta.

Šta govori klasa konzistencije

Konzistencija masti klasifikuje se preko penetracije nakon mešenja. Merenje se izvodi na 25 °C posle 60 dvostrukih hodova u mešalici, a rezultat se izražava u desetinama milimetra. Što je penetracija veća, mast je mekša.

U drobljenju i klasiranju prostor odluke praktično se svodi na klase 1, 2 i 3. Ako centralna pumpa potiskuje mast kroz duge vodove, prikladna je mekša klasa; kod mašina sa vertikalnim vratilom i kod toplih kućišta bira se čvršća. Klasa sama nije specifikacija: viskoznost baznog ulja, tip zgušnjivača i aditivi za visok pritisak takođe moraju odgovarati opterećenju. Pojmovi su sabrani u tehničkom rečniku.

Korekcija intervala dopunjavanja prema temperaturi

Mast stari tim brže koliko je temperatura kućišta viša, a ustanovljeno inženjersko pravilo je precizno. Iznad 70 °C interval dopunjavanja masti prepolovljava se na svakih dodatnih 15 °C, do gornje temperaturne granice same masti. Ispod 70 °C interval se može udvostručiti pri padu od 15 °C, ali se to produženje primenjuje samo jednom. Kod ležaja sa punim kompletom kotrljajnih tela i kod aksijalno opterećenih sklopova interval se uopšte ne produžava. Vertikalno vratilo i trajna vibracija interval skraćuju. Ta korekcija jedini je korak koji katalošku vrednost vezuje za stvarnu temperaturu na terenu, a bez nje plan podmazivanja ostaje na papiru.

Praćenje temperature ležaja

Pojedinačno očitavanje temperature govori malo, informacija je u trendu. Ležaj vibro sita koji nedeljama stoji u pojasu 58-62 °C pri istom napajanju i istoj temperaturi okoline nosi zdrav potpis. Isti ležaj koji u dve smene poraste sa 62 °C na 78 °C zahteva reakciju čak i kada apsolutna vrednost još izgleda prihvatljivo. Zato očitavanja pripadaju neprekidnom nizu vezanom za broj ležajnog mesta, a ne smenskom dnevniku.

Merna tačka mora biti ista svaki put. Prirodno rasipanje između različitih zona jednog kućišta dovoljno je veliko da prikrije stvarni trend. Na stacionarnim postrojenjima merna ruta definiše se jednom i ostaje ista celog veka mašine; u rasporedu stacionarnog postrojenja za kamenolom najdelotvornije je tačke trajno obeležiti na konstrukciji.

Merenje veka habajućeg dela

Tvrdnja da čeljusna ploča traje tri meseca nije merenje: kalendar je posledica habanja, a ne njegov uzrok. Prava jedinica habanja je prerađeni materijal, pa se za svaki deo vodi jedan broj: potrošena masa dela po toni. Postupak je jednostavan. Deo se izmeri pri ugradnji, izmeri se ponovo pri demontaži, a između se pročita tonaža koja je prošla preko trakaste vage. Izgubljena masa deli se tonažom.

Kada taj broj postoji, otvaraju se tri vrata istovremeno. Prvo, odlivci različitih livnica porede se po rezultatu, a ne po ceni. Drugo, postaje vidljiv uticaj promene napajanja: vlažniji i glinovitiji materijal osetno menja brzinu trošenja na istoj čeljusnoj drobilici. Treće, trenutak zamene odvaja se od kalendara i vezuje za granicu; meri se preostali presek, a po dostizanju kritične debljine deo se menja u planiranom zastoju.

Tri metoda se dopunjuju: praćenje mase, kontrola profila šablonom i merenje debljine u kritičnim zonama. Raspodela gubitka takođe je informacija. Habanje koncentrisano u jednoj zoni dolazi od raspodele materijala u napajanju, ne od kvaliteta livenja, i zamenom dela se ne rešava.

Manganski čelik i izbor legure

Klasičan materijal drobećih površina je austenitni manganski čelik, a njegova prepoznatljiva osobina je da mu se površina ojačava pod udarom. Posle rastvornog žarenja i kaljenja u vodi odlivak se predaje sa oko 200-225 HB, dakle dolazi mek. Uz dovoljan udar u radu površinski sloj prelazi 500 HB, dok jezgro zadržava žilavu austenitnu strukturu. Mehanizam ojačanja je deformaciono blizančenje. Iz toga sledi jedan odlučujući zaključak: bez udara manganski čelik ne ojačava. Ugraditi mangan u radni režim sa malim udarom i čistom abrazijom znači dobiti deo koji se istroši ne dostigavši svoju radnu tvrdoću.

Okvir sastava austenitnih manganskih odlivaka je standardizovan. Uobičajena osnovna klasa određena je ugljenikom 1,05-1,35 %, manganom najmanje 11,0 %, silicijumom najviše 1,00 % i fosforom najviše 0,070 %; u praksi sadržaj mangana najčešće ostaje u pojasu 11-14 %. Varijante sa hromom, molibdenom ili niklom koriste se kada se traži viša granica tečenja ili bolje ponašanje u debelim presecima.

Kada je udar mali a abrazija velika, izbor prelazi na visokohromni beli liv. Rasprostranjena klasa sa 14,0-18,0 % hroma i do 3,0 % molibdena može se termički obraditi na 56 HRC i više; u livenom stanju tvrdoća se obično nalazi u pojasu 450-550 HB. Molibden tu nije zbog same tvrdoće nego zbog prokaljivosti debelih preseka. Visok udeo karbida čini ovaj materijal izuzetno otpornim na abraziju i srazmerno krtim na udar.

U sekundarnoj fazi izbor materijala ne odvaja se od izbora mašine, jer princip drobljenja postavlja režim udara. Ta veza razrađena je korak po korak u poređenju izbor sekundarne drobilice konusna ili udarna, a odgovarajuća mašina bira se iz programa drobilica. Isto rasuđivanje važi za delove komore konusne drobilice i za udarne letve primarne udarne drobilice.

Analiza vibracija i pojas prihvatljivosti

Merenje vibracija najkraći je put da se stanje rotirajućih grupa vidi pre nego što se šteta formira. Očitavanje se uzima na nerotirajućim delovima, obično na kućištu ležaja, i procenjuje kao ukupna efektivna brzina u pojasu 10-1000 Hz. Za električne mašine srednje veličine, dakle od 15 kW do 300 kW ili sa visinom ose 160-315 mm, postavljene na kruti temelj, pojas prihvatljivosti deli se ovako:

Mašinama na elastičnom temelju dopuštene su veće vrednosti jer oslonac unosi dodatno prigušenje, a mešanje tih dveju kolona česta je greška na terenu. Pojas je smernica: sopstvena istorija mašine i smer njenog trenda kazuju više od apsolutne granice. Sklop koji je mesecima radio na 2,1 mm/s a sada pokazuje 3,0 mm/s promenio se, iako je i dalje daleko od zone D.

Kalendar planiranih zastoja

Planirani zastoj nije izgubljena proizvodnja nego zaštićena. Pravilo na kome kalendar stoji jeste da se isto kućište ne otvara dva puta. Sve što će se u jednom zastoju uraditi upisuje se u jednu listu: zamena habajućih delova, obnova masti, kontrola spoja i zategnutosti trake, centriranje pogona, zaptivni elementi. Na listu ulaze poslovi poznatog trajanja čiji je deo već na polici; ne ulaze poslovi kojima dijagnostika nije završena, jer zastoj razvlači neizvesnost, a ne broj zadataka.

Kalendar se napaja iz tri ulaza: preostalog veka iz merenja habanja, ranih upozorenja iz temperaturnih i vibracionih trendova, i prozora koji dopušta proizvodni program. Kada se ta tri sastanu, zastoj se odvija u vreme koje bira postrojenje, a ne u vreme koje nametne slomljen deo. Kontrola spojeva na linijama transportnih traka i provera momenata pritezanja konstrukcije stacionarnog postrojenja za drobljenje dva su posla koja se najkorisnije spajaju u istom godišnjem velikom zastoju.

Troškovna strana pojavljuje se samo kada u račun uđe deo održavanja po toni; kalkulator troškova rada postavlja taj deo pored energije i habanja.

Kako se postavlja zaliha rezervnih delova

Politika zaliha mora odgovoriti na dva pitanja zajedno: staje li postrojenje bez ovog dela i za koliko deo dolazi. Presek dva odgovora daje odluku. Deo koji zaustavlja proizvodnju i ima dug rok nabavke ostaje na polici. Držati zalihu dela koji ništa ne zaustavlja i brzo dolazi znači samo vezati kapital.

Kod habajućih delova nivo zalihe izvodi se iz merenja trošenja. Ako su poznati mesečna tonaža i izmerena brzina trošenja, količina koja pokriva rok nabavke izlazi iz jednostavnog računa. Za kritične ali jeftine pozicije, ležaje, zaptivke i spojnice, pravilo je drugo: one se drže prema ceni svog odsustva, a ne prema svojoj ceni. Mere i naslone kućišta proveravaju se prema listi rezervnih delova za drobilična postrojenja i prema grupi rezervnih delova.

Sve što u ovoj rubrici sledi služi jednoj navici: ne menjati bez merenja i ne čekati kada je merenje obavljeno. Ako želite da vaš plan habanja i podmazivanja bude pregledan na osnovu vaših postojećih zapisa, pošaljite eksploatacione podatke našem inženjerskom timu pa ćemo preostali vek i nivoe zaliha izvesti zajedno.